Vidovdan(i): Nova lica istog nacionalizma

Lako je biti prorok u septičkoj jami: to što smo u govnima bili,  što u govnima jesmo, znači da ćemo u njima i ostati.

Ponekad se, istina, učini da bi se nešto, nekako, nekim čudom moglo promijeniti, a onda se pokaže kako su se fekalne vode samo malo uzburkale.

Protestno okupljanje srpskih studenata i građana održano pod nazivom „Vidimo se na Vidovdan“ pokazalo je da se silna energija višemjesečnih marševa nezadovoljnika ispuhala, da je njihov koncept istovremene promjene i vlasti i društva, što bi rekli u Srbiji, prdnuo u čabar i da je, sve su prilike, još jedna revolucija koja je započela bez politbiroa došla do faze izbora između diferencijacije i kapitulacije.

Mudro izbjegavanje

Paradoksalno, ta kapitulacija ne znači da do promjene vlasti u Srbiji neće doći, samo što od nje neće biti ama baš nikakve koristi za sve nas čija je stabilnost direktno ovisna i o tome stoluje li u Beogradu neko kome famozni srpski svet nije sporan ili neko ko u njemu vidi predigru za ratove.

„Zaista ne postoji niko tko bi mogao danas reći scenario završetka ove krize. Jer imamo posla s čovekom, Vučićem, čije reakcije često nisu racionalne. Ne očekujem da je subota 15. marta, kako to tvrdi vlast, neka vrsta dana D, kad će pobediti studenti ili on. Mislim da se to neće dogoditi, posebno jer studenti imaju dosta razvijen plan šta raditi između 17. i 19. marta, trodnevni štrajk u koji pokušavaju uključiti što veći broj zaposlenih u privatnim preduzećima...“, kazala je profesorica prava Vesna Rakić Vodinelić u intervjuu za „Jutarnji list“ rađenom uoči veličanstvenog martovskog skupa u Beogradu koji bi se, zahvaljujući nedavnom junskom, lako mogao pokazati kao veličanstveno neuspješan.

Od pada nadstrešnice na željezničkoj stanici u Novom Sadu i pogibije 15 ljudi, srpski su studenti marširali gradovima i selima, skupljali podršku i, činilo se, mudro izbjegavali govoriti o svemu što bi ih moglo podijeliti ili biti od koristi Vučićevoj propagandnoj mašineriji. A toga, da se ne lažemo, ima puno.

Gutanje žaba

Pokojni srpski reformski premijer Zoran Đinđić je govorio da je, ako se već moraju gutati žabe, najbolje prvo progutati najveću. Problem srpskog društva je što je velikih žaba puno, a zbog gotovo svake – Kosovo, Republika Srpska, Crna Gora, Vukovar, „Oluja“, intervencija NATO-a… - računali su studenti, može doći do ozbiljnog raskola među martovskih tristotinjak hiljada prosvjednika i još najmanje dva puta toliko njihovih simpatizera. 

Tri i pol mjeseca kasnije, na znatno manjem okupljanju građana koje je završilo sukobima sa policijom i nastavilo sa postavljanjem barikada po gradovima, u mikrofon se trabunjalo o Kosovu kao otetom, o srpskom svetu kao poželjnom, a jedan od najslušnijih govornika, Milo Lompar, stigao je na proteste sa promocije knjige pjesama ratnog zločinca Radovana Karadžića na kojoj nije bio ni publika, niti neko ko o poeziji zločinca misli ono što se o takvoj poeziji i takvom pjesniku jedino treba i može misliti, dakle sve najgore.

„Bilo mi je zabavno u ovim postvidovdanskim danima gledati - i slušati - neke uglednike/ce iz građanske Srbije, kojima je naprasno došlo iz dupeta u glavu da Vidovdan u stvari i nije tako loš, da slično holesterolima, kojih ima i dobrih i loših, postoje loš nacionalizam - Vučićev - i dobar nacionalizam, Lomparov i studentarijski, i da je ideja vodilja majki protestne invencije ukidanje Vučićevog monopola na srpstvo, vidovdanstvo i nacionalizam uopšte. To me je vratilo nekoliko decenija unazad, na kraj sedamdesetih godina prošlog veka, kad su neki moji drugari donosili odluku da se učlane u SK. Već u to vreme učlaniti se u SK nije više bilo šik - mada je još uvek bilo unosno - pa su pomenuti drugari svoje učlanjavanje u SK pravdali namerom da partiju mic po mic 'reformišu iznutra'. To se tada zvalo 'marš kroz institucije'(...) Da li su ti drugari reformisali SK iznutra, 'maršom kroz institucije'. Jesu moj qwrz. Otprilike polovina njih se izgubila u bespućima partijske zbilje, druga polovina je završila u Milošević-Ćosićevim, pa u Koštuničinom i Tadićevom i na kraju u Vučićevom nacionalizmu. Imam jedno čisto retoričko pitanje: Šta tim dilberima, ako ih bog poživi, stoji na putu da nastave marš kroz institucije u Lompar-studentskom nacionalizmu ili da se - ako prestanu da puše i jedu crveno meso, pa požive baš dugo - ponovo učlane u SK“, piše najbolji srpski pisac, Svetislav Basara, u tekstu „Postvidovdanska razmišljanja”.

Što se tiče nas?

„Uveren sam da postoji kritična masa za promenu vlasti, to pokazuju istraživanja u ovom trenutku. Treba nam društveni dogovor kako da nastupimo na vanrednim parlamentarnim izborima koje uskoro očekujem. Moramo imati maksimalnu koordinaciju, svi građani koji se bore protiv ovog režima“, rekao je predsjednik Narodnog pokreta Srbije, Miroslav Aleksić, za Radio-televiziju Vojvodine.

Pod kritičnom masom se – u slobodnom prevodu – misli na postojanje dovoljnog broja ljudi zbog kojih Vučić izbore – one vanredne koje uporno odbija raspisati - neće moći dobijati kao što je dobijao redovne, dakle glatko, ali i da ih, bez obzira na usavršenu tehniku i zastrašujuću propagandnu mašineriju, neće moći pokrasti, što ne znači da će njegov poraz biti težak, već prije tijesan.

Nama - a misli se na Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, pa i Hrvatsku - međutim nije važno samo ko odlazi, već i ko bi mogao doći. Svi se Vučićevi protivnici u Srbiji, naime, slažu oko toga da se institucije te države moraju osloboditi stranačke kontrole, da je korupcija neizdrživa, autokratija nepodnošljiva u istoj mjeri u kojoj je život u društvu ukinute odgovornosti grozan.

Ono oko čega se, sasvim sigurno, ne mogu složiti, tiče se nas. Ako neće, da skratimo, Vučićeve četnike smijeniti ljudi kojima ne treba objašnjavati da su Kosovo i Crna Gora nezavisne države, da je Republika Srpska bosanskohercegovački entitet, da „Oluja“ u Hrvatskoj nije bila uzrok već posljedica, da je Srebrenici bio genocid, da ratni zločinci ne mogu preko Zoom-a držati predavanja po osnovnim i srednjim školama, onda je i sasvim svejedno ko će, kada, kako i da li će ikako smijeniti režim koji se od Miloševićevog najviše razlikuje po spremnosti da hegemonističke težnje ostvaruje i oružanim, a ne samo političkim bitkama.

Sve ostale razlike su za one kojih se direktno ne tiče stanje u srpskom pravosuđu, policiji, medijima i javnim preduzećima, a to su BiH, Crna Gora, Kosovo i dijelom Hrvatska, zanemarive.