U romanu ''Srce zemlje'', Svetislav Basara – možda najveći živući pisac s područja bivše Jugoslavije – razlaže čovjeka, njegovo prokletstvo i svetost, povijesnu i biološku determiniranost, ludost i ljepotu, smisao i besmisao postojanja, religiju i dogmu, istok i zapad, kolonijalizam, pohlepu, svjedočenje istini, ljubavi i uporni pokušaj slobode prikazan kroz jedan luft balon koji na kraju nije poletio, a sve to kroz brkove njemačkog filozofa Friedricha Nietzschea kao velikog antijunaka, svjesnog čovjeka koji upravo sa svojom sviješću unaprijed propada među vrstom koja nikako da razazna iluzije i patologije koje sama stvara.
Neke od ovih tema dotakli smo u razgovoru koji smo ipak dogovorili u pisanoj formi jer, kako Basara reče, ''čovjek kada piše manje lupeta gluposti nego kad priča''.
Bljesak.info: Poštovani Basara, u vašoj knjizi ''Rekapitulacija'', kroz već poznate likove iz prethodnih knjiga, a kroz dokumentarnu fantastiku i grotesknu antropologiju svodite subjektivne račune s emocijama u posljednjih četrdeset godina. Teško mi je razlučiti je li frustracija, kao najprisutnija emocija ljudi na ovim prostorima, rezultat poraza, ili pak pobjede koju mnogi veličaju i drže na svojoj strani. I zašto baš pobjede, čak i one male (recimo u nogometu) u konačnici, na proslavi, najčešće predstavljaju festival histerije koja je ustvari ogledalo frustracije?
BASARA: Znate šta, niko toliko ne voli pobede kao gubitnici, kao što niko toliko ne priča o slobodi kao neslobodni, kao što niko ne misli više o novcu od onih koji ga nemaju. To je tako svugde na ovom svetu, a posebno je tako u rubnim područjima velikih svetskoistorijskih imperija na čijim razvalinama su nikle današnje državice – podjednako, možda i više razvaljene od Jugoslavije – koja je, kakvagod da je bila, ipak bila drugorazredna država. O svemu tome mnogo bolje, iako zaobilazno, govore umetničke proze, nego političke analize.
Kažete: frustracije. Svaki ljudski život je serija frustracija. Sa frustracijama se, naprosto, mora živeti. Naopakost "ovih naših prostora" sastoji se u tome što se u njima ne živi sa frustracijama, nego za frustracije, a bogme i od frustracija. Idem tako daleko da tvrdim da se na tim prostorima ne ume – i ne želi – živeti bez frustracija, da malo ko uopšte želi da ne bude frustriran. Duga je to i mračna priča, bolje ju je prepustiti umetničkoj prozi nego racionalnoj analizi.
Bljesak.info: Kao književni, sociološki ili pak patološki fenomen fascinira vas beogradska čaršija kao stanje uma, na kraju krajeva trudite se opisati ju, otkriti joj pravo lice. Čak ste jednom prilikom i rekli da onaj tko to uspije izvesti do kraja zaslužuje Nobelovu nagradu, i to iz nuklearne fizike. Da li možete ukratko objasniti što je za vas ta čaršija, jer vjerujem da joj je slična i ona sarajevska, zagrebačka ili možda – mostarska, koja jeste provincijska u odnosu na nabrojane, ali je nakon podjela postala još provincijalnija u odnosu na samu sebe, na ono što je bila i na ono što može biti, ali ne uspijeva?
BASARA: Čaršija je – bar u slučaju beogradske – čuvar večitog statusa quo, ona je glavni distributer masovih frustracija. Nisam preterivao kad sam napisao da bi onaj ko bi uspeo da razmrsi mehanizme čaršijskog delovanja debelo zaslužio Nobelovu nagradu. U šali sam rekao: iz nuklearne fizike. Ali u toj šali ima zrno istine. Čaršija, to vam je – ne pada mi na pamet ništa preciznije – organizator neorganizovanosti. Sve je u čaršiji nepovezano – nema ona nekakvu jasnu strukturu, iako ima hijerarhiju – ali je sve sinhronizovano.
Čaršija je ta – opet ponavljam da govorim o beogradskoj, ostale nedovoljno poznajem – koja kreira društvenu atmosferu koja pogoduje usponu toksičnih politika. Birokratski rečeno: čaršija je ta koja raspisuje konkurs za srpske voždove. Miloševićeva politika, ako se to politikom može nazvati, nije bila njegova, to je politika beogradske čaršije čiji je reis-ul-ulema u to doba bio Dobrica Ćosić. Neprestano se zaboravlja da Konstantinovićeva ''Filozofija palanke'' ne govori o Krivim, Belim, Smederevskim i Bačkim palankama, nego o palanci iz strogog centra Beograda.
Bljesak.info: Borba za prevlast materijalnog nad duhovnim, njene posljedice, odnosno pogubnost prelaska s ptolomejskog heliocentrizma na kopernikov sustav mišljenja, možemo spomenuti kao jednu od važnijih točaka vašeg djela. Zbog čega ovaj svijet postaje sve više uronjen u mitomaniju, folklor, tradiciju i religiju (crkvenu birokraciju) upravo kroz lišavanje temeljnih postulata kao što su preispitivanje, sumnja, znanje i, konačno, duhovnost, to jest – Bog?
BASARA: Materijalno, htonsko, pagansko oduvek je u (prividnoj) prednosti nad duhovnim. Ali to je prednost slabosti. Zar nije rečeno: duh je srčan, ali je telo slabo. Kakvu bi snagu – osim vojne – mogla imati nepostojana, propadljiva tela koja nastoje da se apsolutizuju i da se ovekoveče. O tome govori ona alegorija o Pometnji jezika. Izgleda da je bilo vremena – mi ih zovemo preistorijskim, ali ona to nisu, samo su zaboravljena – u kojima se ljudski rod, neuporedivo obdareniji, ali i neuporedivo pokvareniji od našeg, bio opasno približio stanju ovekovečenja pale prirode, ''sticanju imena'', mislim da to Biblija tako naziva.
Pometnja jezika – štagod bila ta intervencija odozgo – je redukovala ljudske potencijale i osakatila jezike koji, od tada naovamo, tumaraju po jalovim mitovima. Iako mislim da ne treba previše brinuti. Proviđenje će na kraju preobraziti svet bez asistencije religija.
Bljesak.info: Igra je veoma važna u vašem stvaralaštvu, kao i humor. Koliko je danas moguć humor kao bijeg, katarzična provokacija i da li osjećate izostanak igre u mnogim segmentima ljudskog djelovanja, ako da – zbog čega je to tako, što se desilo s igrom?
BASARA: Igra je degenerisala u video-igrice, koje se, zapravo, poigravaju sa nama, ne mi s njima. Sportske igre – koje su izvorno zaista bile igre – pretvorile su se u gladijatorske igre. Humor nije beg, kako vi kažete. Humor je ofanzivan, mada nenasilan, pristup nadirućem nesmislu. Sve ga je manje, sledstveno je besmisla sve više.
Bljesak.info: Prije šest godina ste u jednom intervjuu rekli da je Vučić već prebacio pola staža na vlasti u odnosu na prosjek njegovih prethodnika, a evo ga u trinaestoj godini vladavine. Kako vrijeme odmiče, i stvarnost se sve više udaljava od tragičnog pada nadstrešnice u Novom Sadu, čini mi se da je sve vidljivije da neka temeljnija promjena u srpskom društvu nije moguća. Da li je to zbog lošeg plana koji je trebao voditi do promjena ili je do nemogućnosti društva u Srbiji da sebe uopće zamisli u drugačijem sistemu vrijednosti, da konačno izmašta i otjelotvori aparat koji se zove – država?
BASARA: Meni lično je mnogo pre ovih masovnih protesta bilo kristalno jasno da je u Srbiji bilo koja kvalitativna promena nemoguća. U neku ruku to mi je bilo maglovito jasno, istog onog dana kada je Đinđić ubijen i to samo zato što je bio naumio da nešto kvalitativno promeni. Tim kvalitativnim promenama se nisu odupirali samo poražene režimlije, nego i pobednička ''građanska Srbija''. Najprostije rečeno, srpska populacija je navučena na haos, razvila je bolest zavisnosti od večite pobunjenosti, komplikovane nespremnošću da se išta učini da se ono protiv čega se buni kvalitativno promeni.
Bljesak.info: U ''Andrićevoj lestvici užasa'' pominjete 1989. godinu i književnu nagradu Željezare Sisak, koju ste dobili i koja je bila jako cijenjena u Jugoslaviji, i kako je ona bila, parafrazirat ću: kao neka vrsta Sarajevskog atentata na vas i da – iako nije bila uzrok – poslužila je bar kao povod za rat. Mnogo puta ste ponovili da niste mislili da će pravi rat stvarno izbiti devedesetih. Kako vam se, poučeni iskustvom, čini trenutačna situacija na Balkanu, pogotovo u odnosu na ostatak svijeta koji je u velikoj tenziji?
BASARA: Tačno. Mislio sam (i javno govorio) da rat neće izbiti sve dok nije počelo da se puca, iako sam to – da sam imao oči da vidim i uši da čujem – mogao videti još 1989. na dodeli nagrade Željezare u Sisku. Već se tada osećala neka nezdrava napetost u vazduhu, nekakva pasivna agresija se nožem mogla seći, ali znate šta, nezdrava napetost u vazduhu i pasivna agresija nisu bili ništa čudno u Jugoslaviji. Mislio sam da je to prolazno. Posle krvavog iskustva iz ratova devedesetih, Jugoslavija izgleda kao oaza mira. Ali nije uopšte ona bila oaza mira. Na silu boga stvorena, utemeljena na ''odsustvu pretpostavki za život kao pretpostavci za život'', kako je to Đinđić genijalno postavio, Jugoslavija se morala raspasti. Štaviše, trebala je da se raspadne. Ali nije se morala raspasti na onako bedan način na koji se raspala, zbog čega se državice nastale na njenim razvalinama jako dugo neće oporaviti, ako se ikada i oprave.
Ako ste hteli da me pitate da li će u jednom momentu ponovo izbiti rat na prostoru bivše Jugoslavije, odgovor je – da. Ali to nije ni proročanstvo ni analiza. Da će se dogoditi rat, izvesno je kao što je izvesno da će se dogoditi zemljotres ili poplava. Neizvesno je samo kad. Konačno, ne verujem da je ovde rat ikada i prestajao.
Bljesak.info: Bosna i Hercegovina je kao mala Jugoslavija. Tri konstitutivna naroda & svi ostali. Recimo da su Srbija i Hrvatska ''riješile svoju homogenost'', ali pošto je u BIH takvo nešto nemoguće da li međunacionalnom ''primirju'' ističe rok trajanja?
BASARA: BIH je, valjda je to tradicija, prošla najgore i u ratu i u miru. Najviše je podnela ljudskih žrtava, najviše je tu bilo razaranja i raseljavanja a posleratni psihodelični politički sistem je još disfunkcionalniji od jugoslovenskog. Mir na Zapadnom Balkanu je moguć samo ako bi BIH postala koliko-toliko stabilna država, što nije baš izgledno, zar ne. Stvar se dodatno koplikuje što je atmosfera u svetu vrlo slična atmosferi u Sisku 1989. godine.
Bljesak.info: Vaš genijalni roman ''Fama o biciklistima'', koji je prema Davidu Albahariju ''promijenio tijek srpske književnosti'', ali i, po meni, nepravedno puno puta nazivan vašom najboljom knjigom, u nazivu nosi ime rimske boginje Fame, koja je oličenje glasine, neprovjerene, nesigurne, krajnje nepouzdane i neargumentirane činjenice. Kao da su se u današnjem svijetu Fama i njena majka, boginja Terra (Zemlja) spojile u jedno. Koliko je uopće moguće, i na koji način, izaći iz iluzije simulacija i simulakruma koje nosi ovo vrijeme u kojem živimo?
BASARA: Ne bih da širim defetizam, ali rekao bih da nema izlaza. Mislim, štaviše, da će iluzija simulacija i simulakruma biti sve više i da će nam uskoro trebati oni gadgeti koje je najavio Paul Virilio, slični GPS-u, pomoću kojih će nam pokazivati gde se nalazimo, da li u iluziji ili u nekoj od poslednjih oaza stvarnosti.
