Pročitajte najbolju priču ovogodišnjeg WHFesta

Žiri u sastavu Magdalena Vodopija, direktorica manifestacije Sa(n)jam knjige u Istri te pisci Josip Mlakić, Emir Imamović Pirke i Gordan Nuhanović najboljom pričom ovogodišnjeg West Herzegowina Festa proglasili su priči 'Dečak koji nije video Deda Mraza' autorice Andree Popov Miletić iz Novog Sada.

Pokrovitelj književne kategorije WHFesta, koji se od 29. do 30. srpnja održavao u Širokom Brijegu je portal Bljesak.info.

Popov Miletić (Novi Sad, 1985), je završila Karlovačku gimnaziju, a potom diplomirala komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Svoje radove objavljivala je u regionalnim časopisima, a nagrađena je i za najbolji prozni prvijenac.

Čovek koji nije video Deda Mraza

Ja sam Indijanac i kada položim glavu na krevet kroz srebrne jone, opruge i penu iz NASA-e i daščice parketa do prizemlja, pa sve do podzemnih voda čujem kad neko ispusti kašiku i nevreme kada se sprema i kada kažem: mmmm moje brujanje čuje dečak u stanu iznad, ako isto ovako zna biti Indijanac kao ja.
***
Dragi Džoni,
Ovde je užasno. Dolazim uskoro, dovešću i sina. Ne brini, lepo će se slagati sa tvojom decom. Vidim da su oni divna dečica.
***
Na ekranu mi se pojavljuje fotografija, na njoj su tri devojke, više gole nego obučene. Jedna od njih ima silikone u grudima, druge dve u ustima. Silikon je ekvivalent lažnoj fakultetskoj diplomi. Možda je čak i malo pošteniji, jer se vidi odmah. Sve tri su prekršile pravilo ili veliki dekolte ili gole noge. Obrve kao da su im iscrtane crnim flomasterom, potezom koji predstavlja neki kučkasti lûk. Krivina, okuka. Che belle curve! Tri laste. Dve lopte. Dva ujeda pčele. Duga. Duga. Skočko. Pored fotografije stoje oznake: ?#‎mybitches? ?#‎girlsnightout? ?#‎domperignon? ?#‎newyorknewyork?. Lajkovi iskaču kao pečurke posle kiše. Batica Silni komentariše: Ajmoooo, a ispod njega i Samo Gaga: Mačke moje! Marija Kovačević ex Radovanović kaže: Srce tetkino ***
Dragi Džoni,
Samo želim da odem odavde. Ne u one motele po kojima je žvake lepila lepljiva Hambertova nimfica, ne mora nam se na haubi ogledati hiljade svetlašaca, nećemo se keziti kraj zvezde na pločniku, niti držati kip Slobode na dlanu. Idemo pravac u pustinju. Uopšte ne moramo živeti na jednom mestu, možemo samo da se vozikamo. Ne želim da kažu: ONA je ta koja ne skuplja za svojim psom (pa da se kunem da jesam) ili ONA ne reciklira, pa da, kad dolazi iz te vukojebine, naravno da ne zna da reciklira (a ja da ih uveravam da sam sve radila kako treba). Ne bih da ti pravim probleme. Ide mi se u neku pustaru, samo ti i ja, u letnje veče vozimo se miljama (ne kilometrima), pa onda stanemo negde pored puta, (obavezno ponesemo dovoljno vode), pustimo u kolima Riders on the storm (naduvamo se, eventualno zgutamo esid), izgubimo se u pustinji i vremenu.
***
Zatičem poznatog dečaka kako sedi na stepenicama pred ulazom. Šiške mu padaju preko očiju.
Šta je bilo Darko?
Mama me izbacila, rekla je: idi malo prošetaj. Mama je opet tužna. Samo sedi i gleda filmove sa Džoni Depom.
Počinje kiša, bolje da se skloniš Darko.
Darkooouu Deeep – prozujao je kraj nas glas sa bicikla.
Je l’ ti to neki drug? – Odmahnuo je glavom.
Moram sada da idem, vidimo se. – Ja sam ispod vas, je l’ znaš? (Ako ti nešto treba, tu sam – htedoh da dobacim. Ne bi mi izlazio iz stana, odmah bi se uselio. Bolje ne). Na sandučetu je preko pločice Dragićević bilo prelepljeno DEP.
***
Pre dve godine je zaboravila da ga odvede u vrtić tog dana kad je bilo slikanje s Deda Mrazom. Pokazao mi je fotografiju, sva deca su plakala osim njega. Noge su mu visile s klupe, izgledao je jako mali. Slikali su ga samog i dodali na fotografiju. On nikada nije video Deda Mraza. Nismo ni mi, doduše. Budimo jedni drugima Deda Mraz. Ako to ne umemo, budimo jedni drugima fotošop.
***
Eeej! – vikao je za mnom. – Selim se u Ameriku!
– Stvarno? Pa, sjajno. Kako to?
– Mama je nešto gledala na kompjuteru i pojavilo se ono što treba da klikneš i onda dobiješ zelenu kartu i i i pisalo je da je pobedila i sad se selimo u Ameriku, ići ću u školu tamo. A ona će konačno moći da vidi Džoni Depa, znaš ona mnogo voli Džoni Depa, stalno o njemu priča, skuplja njegove slike i lepi ih po zidu.
– Darko, mislim da to ne ide baš tako lako. To stalno iskače, to je samo neka reklama... ili možda virus.
– Nije, mama kaže da je kliknula i da je osvojila nagradu. Od sto hiljada ljudi, baš ona je dobila.
– Darko, ne bih da te razočaram, ali to ne znači da sigurno idete. Neki ljudi zarađuju na našim klikovima. Tvoja mama nije sve to baš najbolje razumela. Ti svakako uči engleski, ali ništa još nije sigurno.
– Hoćeš da kažeš da je to prevara?
***
Dekadencija – opadanje, propadanje, raspad. lit. pravac u modernoj književnosti koji se sastoji u izumiranju zdrave čulnosti, usled prenadraženosti života, traženje veštačkih draži.
Zaštita bilja – grana poljoprivrede koja se bavi sprečavanjem gubitaka koje poljoprivrednim kulturama nanose bolesti, štetočine i korovi.
Dekadencija – iscrtane obrve, noć uz šampanjac i neobavezni seks. Bela kosa kao iz doba Luja XIV (od obrva se spustiti niže i nacrtati mladež na obrazu). Razmazati karmin, spuštati se do dole, biti telo koje uživa. Ljubiti se s bilo kim. Ljubiti se sa svakim. Spustiti se da bi se uzdigao.
Dekadentno – postoje dve vrste žena: one koje znaju da smotaju džokavac i one koje znaju da zaviju sarmu. One koje znaju oba, zlata vrede. Beži od onih koje ne umeju ni jedno, ni drugo. Postoji dve vrste baba: one koje nose kesu na glavi kad pada kiša i one dekadentne što vole da pokisnu.
Zaštita bilja – kad dođu da te uhapse zato što ne zalivaš cveće redovno i/ili ga držiš u premaloj saksiji.
***
Dragi Džoni,
Ovde postaje neizdrživo. Stalno pada kiša, svi su prosti i ubijeni u pojam, sirotinja u glavi i bez zuba (gde su oni od belih američkih zuba!) Gledala sam sinoć Ed Vud, Čokoladu, Svini Toda, Čoveka koji je plakao i Šta izjeda Gilberta Grejpa. Nisam spavala cele noći. Još malo pa stižem.
***
Kako se uzdići iznad situacije? Biti mudri orao. Celo je polje moje – na stubu stojim – posmatram krda kako se dave. Da im je do ovog se stuba dovući, a šta je za mene on, šta su za mene vrhovi planine? Tek kad se popneš visoko, vidiš koliko si truo iznutra, koliko si pokvaren.
Where are you from? Serbia. Siberia? Nema ovde belih noći, ovde su samo crni dani. Obećava nam se svašta, kao malom bolesniku. Oni koji psuju sunce i oni koji šalju na mesec, mi i oni, tako daleko.
Unazad se premotava Vera Nabokova kako spasava rukopis iz vatre i Merlin Monro sa stomačićem na plaži, Džulijen Mur kako baca tortu u smeće i bakica iz Diskoteke 54 kako leži mrtva na podijumu za igru i policija za životinje kako seče ogradu od kovanog gvožđa da bi oslobodila mačku koja se tu nasadila. Kako bi je samo kod nas dočekali! I gazdu bi natakli na ogradu kraj mačke dok ne crknu oboje. Policija za životinje i zaštita bilja.
***
Vučem se uz stepenice. Prolazim pored žene u spavaćici. Gleda me sa mržnjom dok je dva medicinska brata kao dva drveta koja su izrasla oko nje odvode bez reči. Krv kaplje kap po kap po međuprostoru, odlazim hodnikom. Čujem: „Hey babe, take a walk on the wild side. And the colored girls go...“ Mislim na njene uvijene podlaktice, mislim na dečaka kako je ostao sam, mislim na Džoni Depa i na Ameriku. Mislim možeš li nešto da uradiš kako treba. Mama ima bluz u sobi bez pogleda. Tu-turu-turu-tupturup-tup-turup-tup-tup-tup... I premotava se Gven Stefani s jabukom i radoznalost koja je ubila mačku i crnac kako se zavlači pod Madoninu suknju i slepac kako maše brodu što prolazi i pita: „Kakav je? Kakav je?“ i Kurt Kobejnov poslednji krik...