Repetitor za Bljesak.info: Čovjek lako izgubi kad se bavi javnim poslom

Repetitor, najbolji srpski bend, nakon lovorikama ovjenčanog prvijenca 'Sve što vidim je prvi put' iz 2008., krajem prošle godine izdao je i drugi, podjednako hvaljen, album 'Dobrodošli na okean'.

U međuvremenu su umijeće glazbe i pripadajućeg stava demonstrirali koncertiranjem diljem regije i Europe te na dva 'lakat pod rebra' mostarska koncerta, posljednji sredinom ožujka ove godine.

Repetitor su Milena Milutinović na bubnjevima, Ana-Marija Cupin na basu te Boris Vlastelica na gitari – koji je i (kako to on pojašnjava) sekretar za odnose s javnošću sa dva glasa za, i jednim uzdržanim.

Intervju je opravdao ta 'dva glasa za' jer je Boris odveć zahvalan sugovornik, koji se osim u glazbi odlično snalazi i u PR-u, naravno, ako mu je pritom stomak na mestu.

Otkud ime Repetitor? Namjera je bila odašiljati neku 'posebnu' poruku kroz glazbu ili vam se tek učinilo kao lako pamtljivo?

Boris: Dobro zvuči, pamti se lako, i znači ponešto. Nastalo je u WC-u legendarne Akademije, nedavno zatvorenog kluba koji je od 60-ih bio mesto okupljanja undergrounda.

Čudno je ili, bar u najmanju ruku, neuobičajeno za našu regiju, da jedan bend ima više ženskih članova. Kako je počela priča o Repetitoru, vi se poznajete iz škole ili?

Boris: Nije to bilo planirano, prosto se desilo. Milena i ja se poznajemo iz škole, išli smo u isti razred. Hteli smo zajedno da napravimo bend, i nakon što nam nije uspelo sa jednim mojim tadašnjim školskim drugarom na basu, upoznao sam Ana-Mariju na nekoj žurci i ona je skoro odmah pomenula da bi volela da svira bas. Došla je na jednu probu, odsvirala malo sa nama, i ostalo je istorija.

Koliko je važno međusobno prijateljstvo članova benda? Poznato je da Rolling Stonesi privatno uopće nisu prijatelji, nego se okupe kad su snimanja ili turneje. Vi?

Boris: Vole se Stonesi, verovatno i više nego što su sami toga svesni. Samo velika je to zajednička kilometraža. A mi smo jako bliski, svima nam je ovo prvi i jedini bend, što nas dodatno povezuje, a viđamo se skoro svakodnevno i van benda.

Ima li itko od vas neko institucionalizirano glazbeno obrazovanje? Fakultet?

Boris: Nema. Muzika se ne uči u školi.

U jednom od intervjua si govorio da bubnjarka odlazi u Ameriku raditi i uživati. Možete li vi živjeti od glazbe ili morate imati i neki posao sa strane?

Boris: Možemo da preživimo od muzike, a to nije isto. Zato i ti izleti. Evo ovim putem možemo da se obratimo poslodavcima za poslove u sferi organizacije koncerata i kulturnih događaja, dizajna i marketinga, kao i krečenja, selidbi i povoljnoj prodaji ćeten-halve i domaće rakije od šljive, popularne Repetitorke.

Možete li objasniti proces nastajanja Repetitorove glazbe? Je li prvo imate tekst ili melodiju? Tko piše tekstove?

Boris: Od poslednjeg albuma i Ana-Marija piše tekstove, ali većinu sam napisao ja. Uglavnom nastane rif na probi pa se na njega izrodi neki tekst ili ne. Bilo je i obrnutih slučajeva, i donošenja gotovih pesama od kuće, ali mnogo ređe.

Darko Rundek je jednom izjavio da veoma malo, gotovo nikako, preslušava glazbu. Čitajući tvoje intervjue stekao sam isti dojam. Je li to točno i koliko je neophodno slušati da bi znao stvarati?

Boris: Dobro pitanje i zanimljivo da si pomenuo Rundeka, jer Haustor je jedini bend koji i dalje slušam od svih onih čije ploče su se motale po kući kad sam bio mali. Najduže od svih bendova volim Haustor i ne prođe nedelju dana da ga sebi ne pustim. Ali ne smatram se naslušanim. Imam prijatelje koji prate zbivanja, i koristim ih kao filter za novitete, jer imaju dokazano dobar ukus i strpljenje da u toj masi nove muzike odvoje žito od kukolja. Volim da slušam albume i dalje, od početka do kraja, po nekoliko puta, dok ne dođem do onog trenutka kad znam koja je sledeća pesma već kad se ona koja traje završava.

Broj vaše publike se s godinama evidentno povećava. Koji je cilj: svirati dvorane s kapacitetom od desetak tisuća ili je ljepše kad se svira u manjoj dvorani? Je li uopće želite mainstream uspjeh i obožavanje masa?

Boris: Cilj je ostati veran sebi i u dodiru sa sobom, jer se čovek lako izgubi kad se bavi javnim poslom. Ne razmišljamo u kategorijama brojki kad postavljamo sebi ciljeve.

Nikada niste uložili neki veći napor kako bi Repetitor medijski promovirali. Fama o Repetitoru se širila i još uvijek se širi od usta do usta. U kojoj mjeri socijalne mreže, stranice kao last.fm, soundcloud itd. pomažu mladim/novim bendovima? Koliko je to pomoglo Repetitoru?

Boris: Mi smo zapravo uložili veliki napor da bi promovisali Repetitor. Dizajnirali, štampali i lepili plakate, pisali grafite, pravili nalepnice i bedževe, i širili priču po netu. Naravno najbolja reklama je od usta do usta, na osnovu koncerata. Ono što nismo radili je prilagođavanje starim medijima, pre svega televiziji koja je i dalje najvažniji medij, i koja je u to neko vreme kad smo se pojavili počela da funkcioniše isključivo po komercijalnim principima, a to znači da je i predstavljanje benda na pravi način postalo uglavnom nemoguće, jer se sve svelo na sponzorske emisije gde se svira na playback ispred velikog grba sponzora, i gde voditelji ne znaju puno o onome o čemu govore, ali izgledaju fenomenalno.

Internet je sjajan za širenje priče, i tvrdim da dobar bend, bar u ovako maloj sredini, ne može da prođe neopaženo zahvaljujući internetu, tačnije ne može da ne dođe do svoje publike. A za sledeći korak, da te prepoznaju i na pijaci, je neophodna televizija. Nisam siguran koliko je naša muzika pogodna za tu vrstu mainstreama i koliko bi dobili nekakvim guranjem po medijima. Tako da radimo nešto samo ako nam je stomak na mestu.

Kazali ste jednom da vam je jedan od snova ispunjen dijeleći pozornicu sa Stoogesima. Ima li još koji bend s kojim bi željeli svirati?

Boris: Ima ih puno sigurno, ali Stoogesi su stvarno ispunjenje sna. Posle toga nije mnogo bitno. Mada voleli bi da nastupimo sa Black Lips iz Atlante koje intezivno slušam u poslednje vreme, ali i Andrijom iz Livna sa kojima još nismo svirali.

Voliš da ispoštuješ neki bend. Koje to bendove poštuješ? Tko je tvoj gitaristički uzor?

Boris: Toj listi nema kraja, i zato ne bih daleko u istoriju, ali bih pored pomenutih Black Lips, preporučio svima grupe Make Up i Weird War, kao i bilo koji drugi bend Iana Svenoniusa. A inspiracija, ne uzor, kao gitarista, je Johnny Ramone, naravno. Pokazao mi je da je jedna naučena pozicija prstiju leve ruke dovoljna za sviranje u bendu i pravljenje pesama. Posle sam naučio još nekoliko, i to mi je dovoljno.

Na kojem glazbenom festivalu bi željeli nastupiti?

Boris: Nismo nikad pričali na tu temu.

Izdajete na malom nezavisnom slo-cro labelu Moonlee Records. Imate li apsolutnu slobodu u stvaranju glazbe? Kada bi potpisali za veliku izdavačku kuću, mislite li da bi se i Repetitoru dogodilo isto što i mnogim drugim alternativnim bendovima: bi li poklekli pred zahtjevima ukusa mase ili bi zadržali duh neovisnosti i diy etiku?

Boris: Mi smo imali jednu robovlasničku ponudu na početku, da potpišemo ugovor sa velikom regionalnom kućom, na pet (!) albuma. Ali i tada, pre više od pet godina to je delovalo suludo deplasirano, kao neki vremeplov u osamdesete. Bilo nam je neverovatno da bi neko pristao na to. Mislim da posebno kod nas, tog starog načina muzičkog poslovanja u rokenrolu više nema. Danas su koncertne agencije bitnije od izdavačkih kuća, pa mnoge kuće postaju ujedno i agencije. Da izdaš album možeš i sam, i onako se on neće prodavati dovoljno da bi imao zaradu od toga, ljudi će ga prosto skinuti sa neta ako postoji potražnja. Zato su bendovi sve bolji uživo, jer je to jedini izvor prihoda i mora stalno da se svira. O našem novom izdavaču sve najbolje, samo dobra iskustva sa njim za sad.

Što mislite o sponzorima? Biste li ikada pristali ubaciti sponzora u spot – npr. voziti VW automobil ili stajati ispred neke banke, a da se jasno vidi logo?

Boris: Tako nešto ne, ali kada bi Stomaklija Prokupac dala keš da je pijemo u spotu, onda što da ne. Ili Smoking rizle da ceo spot rolamo. Kapiraš razliku nadam se. Ostaješ veran sebi.

Turneje po inozemstvu: kakav je osjećaj pjevati pred publikom koja većinom, radi jezične barijere, nema pojma o čemu pjevate?

Boris: Potpuno isti, osim što kad zajebem tekst, setim se da oni ne razumeju pa mi bude lakše. Ali se onda, odmah posle toga setim da su neki sigurno iz naših krajeva i razumeju, pa opet pogrešim tekst jer sam toliko odlutao mislima.

Izjavio si da je prvi album 'Sve što vidim je prvi put' priča o odrastanju. O čemu se priča na drugom albumu? Kad pjevaš 'dobrodošli na okean, dovoljno je dubok da potopi tvoj san' nije li to priča o 'svijetu odraslih', o okrutnoj realnosti i realnoj okrutnosti svijeta jednom kada 'odrasteš'?

Boris: Može tako da se kaže, da. Drugi album je iz pozicije nekoga ko sad već dobro zna gde je i koliko je sati, ali nekog svesnog da odustajanja, prihvatanja poraza i predaje nema. Ali svaka pesma je priča za sebe, teško je izvući ovako opštu poruku za ceo album.

Drago mi je da niste podbacili na drugom albumu, a bilo je tako lako podbaciti nakon onakvog prvog uratka. Dapače, čak ste i prebacili. Znamo da majka ne pravi razliku između svoje djece pa tako ni glazbenici između svojih uradaka/albuma. Meni se čini da je drugi album jednako odličan kao i prvi, žešći tek u smislu kondenzacije nove glazbe u 26 minuta u odnosu na 38 minuta prvog albuma. Tvoj komentar.

Boris: Hvala.

Obično mnogi bendovi na drugom/trećem albumu 'otkriju' balade, otupe oštricu. Kakve su šanse da se i vama dogodi isto?

Boris: Tanke za sada. Mislim da to ima veze sa godinama pre svega, ono kad počne život u tridesetoj pa te umori jedna ista vrsta muzike. Mi se zasada krećemo u suprotnom trendu, bilo je nekih balada kad smo nastali, a sad smo sve tvrđi. Bojim se da na kraju ne završimo kao grindcore-metal.

Vaš prvi album zasjeo je na 5. mjesto Popboksove liste najboljih albuma u dekadi 2000-2010. Je li vas to iznenadilo?

Boris: Ne baš previše, jer osim što je to dobar album, znamo da nas Popboks gotivi, oni su prvi pisali o nama i puno nam pomogli, za šta smo im zahvalni.

Pjesmu 'Prosečan čovek' više ne svirate jer ste kazali da je napisana kao kritika društva, a shvatili ste da treba kritizirati one koji vode društvo. Ima li još koja pjesma koju ne svirate?

Boris: Tu pesmu ne sviramo skoro od početka jer se ne osećam tako, a ne bih da pevam neki tekst u koji ne verujem sto posto. Razumem ako nekome te reči i dalje nešto znače, sećam se koliko snažno sam ih ja doživljavao tada kad su nastale, ali odavno sam video i osetio da nije problem u tim ljudima već u onim gore.

Svirali ste na EXIT-u. Što vam se čini u kojem smjeru ide festival? Je li smjer kvalitetna glazba ili komercijalizacija u smislu udovoljavanja prohtjevima i trenutačnim glazbenim hirovima Engleza kao najbrojnijih i platežno najjačih gostiju? Na EXIT-u zadnjih godina prevladava elektronika. Komentar. Što misliš o napadu radikala na EXIT? Ima li EXIT onaj duh kojim se rušio Slobo?

Boris: Uh, EXIT je ovde prožvakana tema, ali meni je generalno gledano njegovo postojanje pozitivna stvar. Neke fenomenalne koncerte ne bih gledao da ga nema. Ja se ne sećam tog starog duha festivala koji je 'rušio Slobu', zato što je on nestao kad je Sloba srušen, a vrlo brzo su se 'evropske vrednosti' pokazale kao prazna priča, pa već dugo festival traži neki novi identitet u Srbiji, dok u inostranstvu nema tih problema sa imidžom. U svakom slučaju neka živi, ali retko ko ga u Srbiji doživljava kao bilo šta osim muzičkog festivala na koji se dolazi na četiri dana hedonizma, uz bendove koje inače nikad ne bi videli. Ni više ni manje.

Ne znam jesi li upoznat s činjenicom da je njemački Bundestag nedavno izglasao da pravo na vodu nije osnovno ljudsko pravo. Ako je to tako, a sada crno na bijelo stoji da jeste, kako onda očekivati da pravo na slobodu govora bude osnovno pravo? Misliš li da će to dugoročno imati utjecaja i na sve druge slobode pa i na slobodu izražavanja mišljenja kroz glazbu? Hoće li to utjecati da glazba pa i umjetnost općenito postanu elitistička razonoda?

Boris: Ako se pogleda u prošlost, nisam siguran da ograničenje slobode govora ograničava umetnost, čak se može reći da je čini relevantnijom i subverzivnijom. To je sloboda koja nikad ne može do kraja da se ograniči, jer može da se zaobiđe metaforama. Tako da bih bez dileme menjao svu slobodu govora i izražavanja za ekonomsku slobodu i radnička prava.

Izražavam se kako hoću ceo život i nemam ništa od toga, ako ću sutra da ginem da bih bio jedan od retkih koji nađu posao, na kome ću za bednu platu da radim jedanaest sati dnevno, kao u 19. veku, i to na crno, bez odmora, beneficija, prava na žalbu, štrajk ili sindikat. Rob je za to prava reč. A to je sudbina koja je već tu i ne mora da se zamišlja. Ljudi mojih godina, ako rade, rade u takvim uslovima, ali uglavnom ne rade, nikad nisu bili zaposleni, niti imaju perspektivu nekog zaposlenja u budućnosti, a to nije stvar nesposobnosti i lenjosti kako bi to želela da predstavi vladajuća ideologija, već neuspelog sistema.

Zašto nitko od djevojaka ne daje intervjue, dosad sam nailazio samo na tvoje?

Boris: Zato što sam na savetu kolektiva izabran za sekretara za odnose s javnošću sa dva glasa za, i jednim uzdržanim. Niko ih nije do sada eksplicitno tražio. Siguran sam da je samo pitanje vremena.

Što kažeš na konstataciju da ste vjerojatno najbolji srpski bend u posljednjih dvadeset i pet godina?

Boris: Samo dvadeset i pet? Bar od Pašića na ovamo.

Razgovarao: Milenko Margeta